О нама

Od oktobra meseca 2002. godine, kada je u Nišu osnovan Centar za zaštitu potrošača FORUM, pa i sada držimo se 8 osnovnih prava potrošača , koja shodno svojoj temi određuju oblasti u kojima delujemo, a ona su:

1. Pravo na zadovoljenje osnovnih potreba podrazumeva dostupnost najnužnijih proizvoda i usluga: hrane, odeće i obuće, stambenog prostora, zdravstvene zaštite, obrazovanja i higijene.
2. Pravo na sigurnost podrazumeva zaštitu od proizvoda, proizvodnih procesa i usluga štetnih po život i zdravlje.
3. Pravo na informisanost podrazumeva raspolaganje činjenicama od značaja za pravilan izbor i zaštitu od nepoštene reklame, ili od oznaka na proizvodima koji mogu da dovedu u zabludu.
4. Pravo na izbor podrazumeva mogućnost izbora između više proizvoda i usluga, po pristupačnim cenama i uz garantovano dobar kvalitet.
5. Pravo da se čuje glas potrošača podrazumeva zastupljenost interesa potrošača u procesu donošenja i sprovođenja politike zaštite potrošača, kao i razvoja novih proizvoda i usluga.
6. Pravo na obeštećenje podrazumeva dobijanje pravedne naknade za lažno prikazivanje svojstava proizvoda i usluga, nekvalitetnu robu ili nezadovoljavajue usluge.
7. Pravo na obrazovanje podrazumeva sticanje znanja i sposobnosti potrebnih za pravilan i pouzdan izbor proizvoda i usluga, uz svest o odgovornostima i osnovnim pravima potrošača i načinima kako se ista mogu ostvarivati.
8. Pravo na zdravu životnu sredinu podrazumeva život i rad u okruženju koje ne predstavlja pretnju zdravlju sadašnjih i budu ć ih pokolenja.

Kada i kako su ustanovljena:

9. aprila 1985. godine Generalna skupština UN je rezolucijom 39/248 usvojila Uputstvo za zaštitu potrošača . Uputstvo daje vladama, posebno zemljama u razvoju, okvire za razradu politike i zakonodavstva u oblasti zaštite potrošača. Ono takođe sugeriše i internacionalnu saradnju na tom planu. Pored mnogih ciljeva u oblasti zaštite potrošača, ovim uputstvom su proklamovana i osnovna prava potrošača koja vlade zemalja članica UN trebaju ispoštovati . U bivšoj Jugoslaviji, prava potrošača nisu nigde bila eksplicitno naznačena, a elementi zaštite potrošača su samo delimično bili ugrađeni u pojedina zakonska akta. Prethodni politički sistem i izvršna vlast, nisu hteli, ili nisu smatrali za potrebnim da se građani posebno zaštite u njihovoj ulozi potrošača. Time je, sa stanovišta vlasti, ta uloga bila minimizirana na zaštitu prava potrošača jedino, a i to delimično, sa stanovišta javne potrošnje i zadovoljenja nekih opštih principa kvaliteta roba i pružanja usluga. Sa stanovišta potrošača, mogućnost izražavanja njihovih stavova je bila skoro nikakva, a njihovo pojedinačno izražavanje mišljenja (zahtevi, žalbe, primedbe, sugestije …) bilo je skoro zanemarljivo.

Tek jula 2002. godine, donošenjem saveznog Zakona o zaštiti potrošača se po prvi put u našoj zemlji detaljnije, objedinjeno na jednom mestu, rešavaju pitanja zaštite potrošača. I konačno, septembra meseca 2005. godine Republika Srbija donosi svoj prvi Zakon o zaštiti potgrošača u kome su takođe propisana i sva Osnovna prava potrošača koja su proklamovana Rezolucilom UN.